Uncategorized

NE UNOSITE NEMIR U SVOJ DOM I SVOJU DUŠU: Sledite primer ovog igumana, baš vam sada šalje PORUKU!

Posle ovih premudrih reči shvatićete da, kakve god da ste grehe činili, iskrenim pokajanjem jedino možete biti nagrađeni! Videćete da Bog nikada ne kažnjava, već samo nagrađuje, a loše stvari koje vam se događaju posledica su, pre svega, vaših postupaka!

U gradu Rimu beše neki čovek, po imenu Viktorin, koji je od mladosti život svoj provodio u mnogim gresima. On docnije u starosti svojoj dođe k sebi i sećajući se grehova svojih treptaše od Suda Božjeg.

On ode u jedan sveti manastir i, umolivši igumana da ga primi, on se odreče svih stvari sveta i postade monah. Kao monahu bi mu dato ime Emilijan. I odade se potpunoj pokornosti i poslušanju, držeći se iz datih mu zapovesti i iznuravajući telo svoje i danju i noću. Imajući neprestano u duši svojoj sećanje na smrt, on se stalno pripremaše za Strašni sud Božji kakve će odgovore dati za grehe svoje u dan ispitivanja. Svagda beše u strahu od večnih paklenih muka.

Takvim strahom on toliko ukroti i isuši telo svoje, da se sva bratija, koji su iz ljubavi Božje živeli u manastiru, divljahu njegovom tolikom umrtvljenju, smirenju i trudu. Svi se starahu da podržavaju njegovo žitije i steknu u poslušanjima njegove podvige, da bi takvim mnogotrudnim pokajanjem očistili grehe svoje. Jer ga gledahu kako iz dana u dan gladuje, žeđuje i na zemlju pada, malo spava, muči i sakrušava telo svoje.

Manastir taj nalazio se na jednoj visokoj planini, koja je na jednoj strani imala pećinu. Blaženi Emilijan imađaše običaj da kasno u noći krišom odlazi iz manastira u tu pećinu i tamo se svu noć moli sa suzama sve do jutrenja. No posle mnogo vremena primeti jednom iguman gde Emilijan kasno po noći izađe iz manastira.

Ne znajući kud on to ide, iguman krišom pođe za njim. I videvši ga gde uđe u pećinu, on ostade ispred nje sa namerom da ga čeka dok ne izađe, da bi ga ispitao zbog čega odlazi u tu pećinu. No kroz kratko vreme najedanput nebeska svetlost, silnija od sunca, obasja celu onu goru i iguman vide prepodobnog Emilijana kako stoji u pećini sa rukama uzdignutim k nebu i moli se Bogu i ona nebeska svetlost silazi na glavu blaženog.

Videvši to, iguman se užasnu, spopade ga strah i on dršćući poče begati u manastir, dok su ga noge jedva nosile od velikog užasa. Kad stiže pred manastirsku kapiju, on ču glas s neba gde govori: “Emilijane, opraštaju ti se gresi tvoji!”

Iguman, još više užasnut od toga, pobeže u svoju keliju i ćuteći očekivaše da svane. Posle jutrenja, želeći da se bratija duhovno koriste, iguman pred svima upita prepodobnog Emilijana: “Brate, gde si bio noćas?”

Prepodobni se pokloni igumanu i odgovori: “U manastiru s bratijom svu noć se odmarah.” No ukoren od igumana i primoran da ne skriva milost koja se pokazuje grešnicima koji se istinski kaju, prepodobni Emilijan kaza i mimo volje celu tajnu svoj bratiji, kako svetlost i glas s neba siđe na njega s prestola milosrđa.

Tada stade iguman govoriti bratiji: “Čujte, braćo moja draga, svemoćni Bog mogao bi i ćutke oprostiti grehe ovome bratu, ali radi nas posla mu svetlozarnu milost svoju sa glasom, da bi srca naša pobudio na pokajanje i da bismo znali i divili se milosti i čovekoljublju našeg Tvorca, kako On nije daleko od onih koji se istinski kaju.”

Posle takvog obaveštenja da su mu gresi oprošteni, prepodobni Emilijan provede ostalo vreme svoga života u radosti duševnoj i ode ka svetlosti nepristupačnoj da sluša glas radosti i veselja u naseljima pravednih na nebesima koji likuju vavek.

(Balkan Bašta)