Srbija

ZAPALIO SRBIJU! Ratni VETERAN poslao PISMO VUČIĆU i pokrenuo LAVINU

Ja sam… ko sam ja u ovoj državi Srbiji za koju sam se borio?! Mladi dečaci su mi tada umirali na rukama a razmišljam zašto je Bog tako nepravedan i nije tada uzeo moj život, da danas ne gledam kako mi se bolesno dete muči u zatvoru – “kazamatu” Zabeli. Da li ja mogu da se nazovem borcem i čovekom, ili najgorim šljamom zato što nosim posledice rata i što moja porodica trpi zbog toga?

Kada je počeo rat mladi dečaci odazivali su se državi i svom narodu, a među njima sam bio i ja, da bi danas moje bolesno dete moralo da izdržava zatvorsku kaznu i da nema pravo na nanogicu kako bi moglo da se leči. A kriminalci i najveći “šljam”? Neki od njih postadoše bogataši na raznoraznim ostrvima sa besnim automobilima, jahtama, stanovima i njihovom pobesnelom decom.…

Moj sin, ,,lopov”, koji je trebao pre presude da ide na neuropsihijatrijsko lečenje… Ni to nije urađeno u Osnovnom sudu Valjevo već je on po hitnom postupku osuđen i sa tumorima na kičmi mora da robija za sve njih, zašto? A njihova deca? Njihova deca nose i nosiće će nanogice.

Njihovi predmeti se drže i držaće im se predmeti po fiokama u sudovima. A moj bolesni sin? Možda i treba da robija. Možda treba da dobija i batine, da ga spuštaju u Žabarsko jezero kod Valjeva po noći da prizna i za šta nije nije kriv i šta nije učinio. Da ga vezuju za banderu u Policijskoj upravi Valjevo i propuštaju po malo struje, da im pokaže mesto gde je operisan i da ga tuku baš po toj rani… Ko zna gde je kraj mukama mog bolesnog deteta, lopova?

Ja se zovem Gojko Arsenović iz Popučaka, mesto u blizini Valjeva. Učesnik sam svih ratova, a možda je bolje da nisam, jer sam doživeo da moja Srbija, za koju sam bio spreman da dam život, u zatvoru Zabela muči moje bolesno i operisano dete sa tumorima na kičmi, i ne pruža mu šansu za još jedan život… Oni će reći da ovo što pišem nije tačno, a jeste. Rešio sam da napišem istinu jer ih se ne plašim.

Neka moj narod zna, a i rukovodstvo Republike Srbije, šta se radi u ovoj zemlji. Ima, ili nema Zakona, ili možda neke tajne i mračne sile puštaju pipke na sve strane, da narodu bude gore. Zašto? Zašto ne daju jednom mladom životu da se leči? Oni kažu da ima rak, ali za sada dobroćudni, a vrhunski doktori sa Banjice iz Beograda kažu da se posle operacije stalno javljaju nove promene na kičmi.

Pitam se zašto je život ovako težak i sada mi je tek jasno šta znači izgubiti dete ili imati bolesno dete kome ne možete da pomognete. Ja, Gojko Arsenović imam tri sina, koji su rasli uz mene i moju sirotinju prosečnog Srbina. Od malih nogu sam učio svoju decu da budu pošteni i da poštuju Zakon i znao sam da samo rad može da ih vaspita i krenuše za mnom da rade težak zidarski posao. Sećam se da je moj sin ,,lopov”, ovaj koji bolestan i operisan izdržava kaznu zatvora u Zabeli, kao malo dete čeprkao po pesku i šoderu i ređao cigle i govorio kako će on kada poraste biti majstor i da hoće da liči na mene, njegovog oca.

Ništa lepše u životu nego kad dete sa sedam godina razmišlja i priča o poštenju i bio sam tada ponosan otac. Ali taj pusti rat odnese moju snagu i volju za životom i ja sam počeo da se zatvaram u sebe, ne razmišljajući o mojoj deci, duboko spavajući u svojoj sudbini i tek se malo probudih kad mi je najmlađi sin, kako kažu lopov, završi na operaciji i sada u kazamatu.

Ne znam odakle mi snaga da sve ovo napišem. Brzo prođe njihovo odrastanje. Radili su sa mnom mnoge kuće, krovove i zidove smo uradili svi zajedno. Nebo mi je bilo otvoreno tada, kada sam gledao kako odrastaju tri moja anđela i kako postaju dobri ljudi, vredni i radni. O Bože moj dragi, šta se ovo desi? Krenu sve po zlu i moj najmlađi sin zbog koga pišem ovu ispovest se odjednom razbole… zašto?

Zašto takva sudbina može da zadesi čoveka? Teška operacija urađena na Institutu na Banjici na kičmi trajala je više od četiri sati, veliki benigni tumor. Ali ne lezi vraže, počeše bolovi i nove promene i trebaće verovatno nove operacije koje ne mogu da se urade jer država i pojedinci ne daju. Možda treba da umre pa bi oni bili zadovoljni i ne bi bio prvi koji je umro u zatvoru u Zabeli.

Onaj gospodin što se kandidovao za predsednika, njemu sam pisao mnogo puta i nikada se nije potrudio da odgovori i sazna da li je istina šta ja pišem o (ne) lečenju mog sina, koji sve vreme bolestan izdržava kaznu zatvora, bez šanse i mogućnosti da se leči?!

Pisao sam i Ministarstvu i odgovaraju mi da ja, kao otac, ne smem da znam kako se moje dete leči?! Ako roditelj nema to pravo, ko onda treba da ga ima i da zna zašto to kriju? Nisu ga vodili na zakazanu magnetnu rezonancu, nisu ga vodili na druge zakazane preglede… Kada ja stisnem sa prijavama, oni ga odvedu kod nekog drugog doktora ili samo jednom na kontrolu.

Gospodine Vučiću, ja Vas obaveštavam da mom detetu u zatvoru Zabela ne pružaju adekvatno lečenje i ne daju mu lekove, pa čak ni brufen za bolove, već mu doktor kaže:

”Nema brufena neka ti donesu u paketu”, a moj sin mučeni čak trpi bolove do smrti jer ni on ni ja ne možemo da promenimo ama baš ništa.

Dostavljam par medicinskih nalaza koje je meni sin ostavio, i rekao me optuže i osude što to radim (jer kažu da ne smem) i ja ću srećan da idem na robiju, ako to mom sinu smanji muke. Dostavljam i par odgovora Ministarstva i par lekarskih nalaza pa neka javnost sudi!

Gospodine predsedniče Vlade Republike Srbije Aleksandre Vučiću znam da niste lično i direktno odgovorni, ali hoću da Vas obavestim ovako, javno, da mnogi ”čuvari zakona” rade mnoge stvari protiv Zakona, a da Vi to ne vidite i ne znate. E, sada bar znate!?! Ako se, ili pre nego se mom detetu nešto desi u, kazamatu” Zabela, bar da narod zna šta možda čeka neko drugo, i nečije dete, koje možda nije krivo što je bolesno. Dete neke sirotinje koje ne može da se leči, ali može da robija, jer za njega i njih nema nanogice?!

Nastaviću da pišem, ali za sada sam imao samo ovoliko snage… U mom pismu nema politike jer je ovo krik i vapaj jednog roditelja, borca i ljudskog bića za spas svog deteta… dajte mi ga samo da ga lečim da ovo moje dete, i dete Srbije, ne umire u bolovima zbog neadekvatne medicinske nege!!!!

Pismo napisao učesnik rata od 1990. građanin i otac,
Arsenović Gojko
Popučke bb
Valjevo

PS: Kada sam pre dve nedelje 15.04.2017. otišao da obiđem sina ,,lopova”, koji ne može da se leči i umire u bolovima, uverio sam se da i brufen, tablete za smanjenje bolova, koji mu ja kupim jedva dobije, a lekove koje su mu pripisali lekari specijalisti nikada ni nije dobijao niti će dobiti?

Postavljam pitanje, ne kao otac već kao građanin države Srbije: Ako moj sin nije dovoljno bolestan, zašto leži u bolnici KZ Zabela u Požarevcu? Na to od odgovornih nema odgovora, kao što nema ni odgovora na mnoge napisane pritužbe o pokvarenim paštetama i drugoj hrani koju ne mogu da jedu. Ili je i o tome suvišno, ili zabranjeno pričati! Da li smo moji saborci i ja dali svoje zdravlje na ratištu da danas ovo doživljavam? Ovakog nepoštovanja, ni prema zdravima ni prema bolesnim građanima, nema nigde!!!

Predsedniče, sada, Republike Srbije Aleksandre Vučiću, eto sada znate i šta se dešava sa bolesnima koji izdržavaju kaznu zatvora u Zabeli/Požarevcu i nadam se da ćete Vi nešto preduzeti.

Niko ne može više da vas o sličnim dešavanjima neobaveštava ili da vas pogrešno obaveštava, jer sam i Vama i njima, i na www.koreni.rs zbog javnosti Srbije, napisao i lično potpisao ovu tužnu istinu.

Napisao sam moju muku i muku mog deteta kome ne daju ni da se leči ni da jede, a tako je i sa ostalima koji izdržavaju kaznu zatvora. Možda neki od njih izdržavaju kaznu zbog sebe i neke njihove greške, ludosti u mladosti, a neki možda i za one koji su se obogatili dok smo moji saborci i ja bili na ratištima, a moja i njihove porodice, trpele i trpe danas još više i još gore!!!

Izvor: koreni