Magazin

DANAS JE POBUSANI PONEDELJAK! Obavezno OVO URADITE I NE ZABORAVITE SVOJE!

Pobusani, uskršnji ili vaskršnji ponedeljak je dan posle Uskrsa i u mnogim zemljama, kao i u Srbiji se slavi kao državni praznik.

Uskršnji ponedeljak je prema vizantijskom obredu prvi dan Svetle nedelje, a analogno prema kalendaru zapadnih hrišćana, drugi dan u sedmici nakon Uskrsa, budući da im je uskrsna nedelja prvi dan. Uskršnji ponedeljak se ubraja u pokretne praznike.

Budući da se Uskrs slavi tri dana, uskršnji ponedeljak je drugi dan slavlja, i na taj dan se praktikuju razni običaji. Bogosluženja na taj dan su ista kao i za Uskrs.

Obiđite grobove najmilijih

Prvi ponedeljak posle Vaskrsa zove se Pobusani ponedeljak. Toga dana, po narodnom verovanju i običaju, treba pobusati grobove umrlih srodnika busenjem sa zelenom travom.

U nekim krajevima, ovaj dan se obeležava kao i zadušnice. Naime, izlazi se na groblja, pale se sveće, uređuju grobovi i sveštenik vrši parastose i pomene za pokoj duša pokojnika. Taj dan se iznose farbana vaskršnja jaja na grob, i dele se potom sirotinji. Dakle, Pobusani ponedeljak je dan posvećen mrtvima.

PARASTOS SVOJIM NAJMILIMA I PROSKOMIDIJA

ravoslavni hrišćanin svojom prirodnom smrću ne prestaje biti član Crkve. On tada kroz smrt samo prelazi iz jednog njenog dela u drugi. Odlazi iz zemaljske Crkve (voinstvujuće) u nebesku (toržestvujuću). A i zemaljska i nebeska Crkva jeste jedna i jedinstvena Crkva Hristova, Telo Njegovo, stub i tvrđava Istine.

Otuda, kao što je Crkva o svojim čedima brinula u toku ovozemaljskog njihovog života,
dajući im, kao nežna majka, punoću blagodati i blagoslova svojih kroz svete Tajne i Molitvoslovlja, tako ih ona ne napušta i ne zaboravlja ni u času smrti, kao ni posle nje. Za Crkvu, kao i za samoga Gospoda, „nema mrtvih“, jer je Bog naš „Bog živih a ne mrtvih“.

U predsmrtnim časovima Crkva se stara da molitvama, ispovešću i pričešćem što bolje pripremi decu svoju za izlazak pred lice Božije i prelazak u život večni, a posle smrti ne prekida vezu ljubavi prema njima, nego je nastavlja kroz posmrtne molitve: opela, parastosa i pomena.

Vaše pitanje se odnosi samo na PARASTOS, pa će i naš odgovor ostati u granicama Vašeg interesovanja.

Dakle, šta je Parastos? To je jedan od zaupokojenih činova Crkve Pravoslavne, koji se u određene dane i vremena služi za upokojenje duša naših usnulih srodnika. Parastos je reč grčkog porekla (Paraataac), i znači: dati podršku (nekome), stati uz nekoga, zauzimati se i posredovati za nekoga, jer se u ovoj službi Crkva molitvama zauzima i posreduje pred Bogom za svoje umrle članove.

Parastos, kao i ostali zaupokojeni obredi, jesu ustvari posebni činovi ustanovljeni od strane Crkve u spomen mrtvih, kao i posebne molitve za njih. Ta praksa Crkve da brine o svojim usnulim članovima, zasniva se, s jedne strane, na dogmatskim razlozima, a s druge strane, na nasledstvu iz ranijih prehrišćanskih religija.

Pre svega, sam pojam Crkve kao zajednice svetih, koja se sastoji ne samo od živih (po ljudskom poimanju) nego i od usnulih njenih članova, kao i vera u zagrobni, budući život, u opšte vaskrsenje i sud, imali su kao nužnu posledicu prinošenje molitava za „blaženi pokoj i upokojenje duša“ onih koji su u Hristu usnuli.

No isto tako, kod starih Jevreja, kao i kod neznabožaca, postojali su u vreme pojave hrišćanstva posebni obredi i činovi u čast i spomen mrtvih, koji su, nema sumnje, bar spoljašnje, uticali na stvaranje sličnih liturgičkih manifestacija i kod hrišćana, ili su, pak, doprineli nastavku (produžetku trajanja) najstarijih običaja u vezi sa mrtvima, budući da isti ne samo što nisu bili protivni pravoj veri, nego su u hrišćanstvu dobili i novi smisao.

Ta bliskost u posmrtnim običajma susreće se naročito u knjigama Starog Zaveta (Tov. 4,17;P Mak. 12,43 – 45), gde se navodi da je Juda Makavej, dosledan učenju o vaskrsenju, poslao u Jerusalim ono što je potrebno za prinošenje žrtava za one koji su u ratu poginuli.

A kod neznabožaca je bio običaj iznošenje jela na grobove pokojnika, jer su verovali da sa prijateljima tamo jede i umrli. Daće, pak, kod hrišćana, iako po spoljašnosti liče na ovaj neznabožački običaj, dobile su sasvim drugi smisao.

Jer kod hrišćana briga za upokojenje duša umrlih, pokazivala se naročito u milostinjama i delima ljubavi, a posebno u molitvama. 0 vrednosti takvih dela i molitava za umrle govore još Apostolske Ustanove, kao i mnogi sveti Oci (Zlatoust, Kirilo Jerusalimski, bl. Jeronim, Avgustin, a naročito sv.Simeon Solunski).

Kada se desi, dakle, da neko od naših srodnika otide ka Gospodu, onda mu sleduju parastosi u 3, 9 i 40-i dan posle smrti, kao i na pola godine i godinu. Parastosi opšteg karaktera, koji se vrše za sve „od pamtiveka usnule Oce, Praoce, i srodnike naše“, obavljaju se na ZADUŠNICE – dane posvećene mrtvima, naročito u subotu mesopusnu i subotu uoči Svete Pedesetnice. Svi ovi parastosi u hršićanstvu dobili su duboko duhovno značenje.

Tako, parastos u treći dan simvolizuje trodnevni boravak Hrista u Grobu, a vrši se i u čast Svete Trojice, kao same suštine naše hrišćanske vere. Devetine – opet se vrše u znak sveštenog broja (3 h 3) ili zbog devet činova angelskih, sa molitvom da se duša umrlog pribroji njihovim činovima.

Četrdesetnica se vrši u čast Vaznesenja Gospodnjeg u 40-i dan po Vaskrsenju. Godišnji parastos ne vrši se na telesni rođendan, kao kod neznabožaca, nego na dan istinskog rođenja za večni život, tj. na sami dan upokojenja.

Ovde treba naglasiti da se živi članovi porodice i srodnici često greše o svoje pokojnike. Parastos je pre svega, molitva za umrloga, i treba ga vršiti onda kada mu pripada, a ne onda kada više odgovara nama živima. To naročito važi za 40-dnevni parastos, kojeg treba vršiti tačno u četrdeseti dan od smrti, računajući dan smrti kao prvi dan.

U narodu, pak, vrlo često pomeraju taj Parastos te na utorak, te na subotu, računajući više kako će lakše doći udaljeni (ili zaposleni) srodnici, te ispada da je parastos (tačnije – gozba) njih radi, a ne umrloga radi. Nažalost, i sveštenstvo tu često povlađuje i popušta (idući linijom manjeg otpora i nezameranja).

Istina, polugodišnji, godišnji i drugi parastosi, mogu se pomeriti neki dan ranije ili kasnije, ali 40-dnevni nikako, jer je on od posebno velikog značaja za dušu umrloga.

Za parastos se priprema kuvana pšenica, zaslađena medom ili šećerom, voštanica i čaša vina kojim se preliva koljivo (i grob, ako se parastos vrši na groblju).

Koljivo nas podseća na vaskrsenje umrloga, jer po rečima Hristovim, kao što pšenično zrno da bi izniklo i dalo klas i plod, treba prvo baciti u zemlju da tamo istrune, tako se i telo umrloga predaje zemlji na istljenije, da bi potom vaskrslo za budući život (Vidi: I Kor. 15,36 -38).

Med (ili šećer) u koljivu simvolizuje sladost dobara budućeg života, a upaljena sveća označava da je umrli prešao iz mračnog zemaljskog života u večni život svetlosti i istine gde sija svetlost lica Božijega.

EKBG