Magazin

Stres, jurnja i nervoza: Krene od ranog jutra i nastavlja u toku dana

Ljudi su danas stalno u nekoj žurbi i jurnjavi. Sad treba da budu ovde, posle treba da budu tamo, posle opet negde drugde. I to je stiglo dotle da, kako ne bi zaboravili šta sve treba da urade, moraju sve da zapisuju. U svoj toj zbrci opet je dobro što ne zaboravljaju kako se zovu!… Ni sebe same ne prepoznaju. Ma i kako da prepoznaju? Da li čovek može da se ogleda u mutnoj vodi? Bog da mi prosti, ali svet je postao prava ludnica. Ljudi ne misle na neki drugačiji život. Samo traže sve veća i veća materijalna dobra. Pa zato i ne nalaze mira, nego samo jure.

Sa svim tim stresom, da su živeli po osam stotina i devet stotina godina, kao u doba Noja, preživljavali bi uistinu pravi pakao. Tada su ljudi živeli prosto i bili dugovečni, kako bi se i samo Predanje držalo. danas se dešava ono što kaže Psalam: ‘Dani godina naših svega su do sedamdeset godina, a u jačega do osamdeset godina, i većina je njih muka i bol’. Sedamdeset godina je za ljude tek da zbrinu svoju decu.

Jednoga dana svratio je kod mene neki lekar koji živi u Evropi i govorio mi je o životu u toj zemlji. Ljude su tamo skončali kao mašine – po celi dan rade. Svaki član porodice mora da ima svoj automobil. Zatim, u kući, da bi se svi slobodno kretali, moraju da postoje četiri televizora. I samo daj gas, i radi, i radi; i umaraju se, ali samo neka zarađuju veliki novac, kako bi posle govorili da žive srećno i da su se sredili. Ali, kakve veze ima sve ovo sa srećom?

Takav život, pun stresa, uz stalnu jurnjavu kojoj kraja nema, ne može nikako da bude srećan. To je pakao. Pa šta će ti život pun stresa? Da je trebalo da svaki čovek živi takvim životom, ja ga nikako ne bih poželeo. Da je Bog rekao ovim ljudima: ‘Neću vas kažnjavati za život kojim živite, već ću vas ostaviti da večno živite ovako’, to bi za mene bio najveća moguća greška.

Upravo iz ovog razloga mnogi ljudi ne mogu da izdrže da žive u takvim uslovima i odlaze od kuće, pa žive pod vedrim nebom, bez usmerenja i cilja. Forimraju grupe, tamo u prirodi, pa se neki bave gimnastikom, a neki nečim drugim. Rekli su mi za neke tako, kako pod vedrim nebom trče ili odlaze u brda i penju se na visine do šest hiljada metara. Tamo zadržavaju vazduh u plućima, a potom ga ispuštaju, pa opet udahnu duboko… Gluposti. Ovo pokazuje kako im je srce preopterećeno stresom, pa pokušava da nađe izlaz. Jednom takvom rekao sam: ‘Vi kopate rupu, i to poveliku, divite se jami koju ste u zemlji otvorili, posebno njenoj dubini i … padate u nju i idete nadole. A mi kopamo jame pa pronalazimo minerale. Naš podvig ima smisla, zato što ga činimo za viši cilj’.