Magazin

Nikad ne znaš kome si pomogao: Bog takve obilno nagrađuje

U nekom gradu, posle bdenija uoči Božića, vladika je izašao u pripratu hrama da po običaju tog vremena daruje sirotinju. Svi su od preosvećenog dobili obilnu pomoć, samo za jednog od njih nije bilo ničega. Vladika nije želeo da otpusti starca bez dara na tako veliki dan i pozvao ga je u svoju rezidenciju. Uveo je siromaška u svoje odaje, ugostio i servirao mu čaj. Vladika je slušao starog čoveka, no tokom razgovora zaključio je da i on i nije neki prost čovek, kako mu se učinilo zbog svog siromaštva. Da, tako je i bilo: ovaj čovek je bio nekad imućni trgovac koji je osiromašio i spao na prosjački štap.

„Sećam se, vladiko sveti, jedne predbožićne noći“, rekao je starac. Vladika se zain- teresovao. „To je bilo davno, išao sam na sankama u jedan daleki grad. Noć je bila hladna, tamna, mećava se upravo smirila. Kuda pogledaš, sneg i ravnica. Okolo beskrajna tišina, narušena samo zvonom praporaca i škripom snega pod sankama… Odjednom, vidim ja nešto crno na snegu. Kočijaš me je ubedio da mi se ne pričinjava. Šta to može biti u polju, usred noći, zver ili čovek? Zapovedio sam da stanemo i izašao da pogledam. To je bio dečak, ležao je potrbuške, pokrivši glavu rukama. Nije davao znake života, očigledno se smrzao.

Uzevši ga kod sebe u sanke, počeo sam da mu trljam lice i ruke, zamotavajući ga u moju medveđu budnu. I oživeo je, rođeni moj. Rekao mi je da je bogoslov, da je krenuo da sa roditeljima proslavi Božić. Otac mu je bio sveštenik u selu, 50 vrsta od grada. Pošao je pešice uzdajući se u svoju mladost. Stigla ga je mećava i on je zalutao. Posustao je, promrzao, prispavalo mu se. I tako bi se smrzao, ali Bog to nije dopustio. Odvezao sam ga kući i rekao roditeljima: Primite vašeg sina živog! Kako li su me blagosiljali, kako zahvaljivali! Gde li je sad taj mališan? Šta li se zbilo sa njim?“

Arhijerej je pažljivo slušao priču starca, ničim ne odajući uzbuđenje, samo je ruka brže prebirala brojanice. Kad se priča završila, vladika je ustao, prišao ikonama i počeo da se moli. A zatim, okrenuvši se starcu, reče: „Ja sam bio taj dečak, bogoslov, koga si spasao. Neka je blagosloven Bog! A šta se desilo s njim? Vidiš i sam, Gospod me je udostojio arhijerejskog čina. A ti si taj, koji me je spasao. Budi blagosloven!“

I preosvećeni i siromašak su pali na kolena pred ikonom Rođenja Hristova i jedan pred drugim. Vladika se pobrinuo za siromašnog starca i kao što ga je on nekad zagrejao svojom bundom u hladnu zimsku noć, tako ga je vladika sad zagrejao toplotom svoje ljubavi i brige, i živeo je starac kod njega dok nije pošao u krilo Avramovo, gde se našao zajedno sa pravednim Lazarom.